OPSTANAK ZAŠTIĆENIH VRSTA

Ovaj blog je nastao kao potreba da se na jednom mestu opišu više tema,a akcenat se stavlja na zaštitu prirode,životinja i ljudi.

Pokušaćemo u mesecima koji predstoje da vam iz naše obimne arhive prikažemo što više članaka iz širokog spektra tema koje će obrađivati:

Važnost očuvanja jedinstvenih ekosistema,životinjskih i biljnih vrsta koje izumiru ili su ugrožene na neki drugi način,lepote nesvakidašnjih prirodnih mesta,opisati neke interesantne vste koje nisu ugrožene kao i druge životinje koje se u Srbiji nepravdeno istrebljuju na svakom koraku(a neverovatno važne za ravnotežu u prirodi) kao što su zmije i vukovi.

I na kraju teme koje se tiču nas ljudi: kako da promenimo svoje ponašanje prema prirodi,drugim živim bićima u flori i fauni ali i prema nama samima.

Važnost borbe protiv rasizma,nacionalizma,verske netrpeljivosti,psiho-fizičkog nasilja u porodici i drugih vidova zlostavljanja,mržnje,ratnih sukoba,omalovažavanja žena,osoba ometenih u razvoju i dr.

Potrebna nam je mudrost,požrtvovanost i zelja za učenjem,zato su inspiracija za buduće tekstove upravo ljudi koji su to imali:Mahatma Gandi,Stiv Irvin i Čarls Darvin ali i naš Jovan-Joca Memedović.

Vreme je da shvatimo da smo deo prirode,da od nje zavisimo i od suživota sa svim njenim stanovnicima koji imaju jednaka prava na život,koji osećaju bol,patnju,ljubav,radost...baš kao i ljudi.

od autora bloga:Aleksandar Šaca Latovljević

Pratite nas i na našoj FB stranici:
https://www.facebook.com/Opstanak-zaštićenih-vrsta-220224764820117/

SIGURNA KUĆA (I deo)

amlramzes | 25 Novembar, 2011 17:32

 

SIGURNA KUĆA

Neka svaka kuća bude sigurna

Pored osnovne delatnosti pružanja zaštite, što lakšeg prevazilaženja posledica nasilja i normalizacije zivota, u sigurnoj kući se trudimo da promovišemo zdrave principe odnosa u porodici i da, u saradnji sa svim relevantnim institucijama u gradu, radimo na prevenciji nasilja u porodici. Pozivamo vas da nam se pridružite.  Za početak, tako što ćete poštovati, voleti i štititi svoje najbliže i pomagati ljudima oko sebe da čine isto.

 

Posledice nasilja

Bez obzira o kakvom se nasilju radi i koliko dugo je neko njemu bio izložen, možemo pretpostaviti da postoje posledice koje je odnos nasilja ostavi na žrtvu.

Neposredno po doživljavanju nasilja, pogotovu kada se radi o fizickom nasilju, osoba je u stanju šoka, neverice neprihvatanja preživljenog iskustva.

Kod žena i dece koji su bili izloženi dugogodišnjem nasilju u porodici srećemo čitav niz promena u psihičkom funkcionisanju, čak i razvoj simptoma psihičkih poremećaja. Zavisno od vrste i stepena izloženosti nasilju, kao i vremenskom periodu izloženosti, kod osoba koje trpe nasilje srećemo i posledice na psihičko i opšte funkcionisanje, koje je takođe različitog stepena i obima. U tom kontekstu govorimo o različitim fazama viktimizacije.

Generalno posmatrano, odnos dominacije i kontrole koji se sprovodi kroz nasilne obrasce ponašanja nad nekom osobom, ženom ili detetom, pre svega izaziva strah i nesigurnost. Iz straha od ponovnog povredivanja sledi niz pokušaja da se sa nasilnikom uspostavi “dobar” odnos, a pri tome se ne retko traži sopstvenu odgovornost za nasilje. Udruženo sa tim, što je tipicno za nasilje u porodici, javlja se stid i sramota, te se nasilje krije čak i od najbližih prijatelja i drugih članova porodice. Brojni su primeri žena koje su nasilje krile decenijama i ostajale izolovane u poziciji “žrtve”, u sve većoj kumulaciji nasilja.

Narušen doživljaj bazične sigurnosti, sniženo samopouzdanje i samopoštovanje, stalna strepnja i strah od ponovnog povređivanja, stid i sramota, karakteristicne su prve faze viktimizacije. Udruženo sa tim sreću se i brojne promene u socijalnom funkcionisanju, kao što su povlačenje i zatvaranje u sebe, prekid kontakta sa prijateljima i rodbinom, gubitak za socijalne aktivnosti i sl.

U slučajevima izraženijeg nasilja naglašavaju se prethodno opisane posledice, ali se i javljaju simptomi psihičke disfunkcionalnosti, koji mogu biti različiti, a zavise od opštih karakteristika ličnosti osobe koja trpi nasilje i karakteristika preživljenih nasilnih iskustava. U tom kontekstu možemo pomenuti razvoj psihosomatskih tegoba, depresivnosti, fobija, anksioznosti i sl. što, u najtežem stepenu viktimizacije, poprima i razmere težih duševnih oboljenja kao što su psihotične depresije, paranoje, kao i samoubistva ili ubistva.

Prava žrtava nasilja u porodici      

- da bude tretirana sa dostojanstvom i poštovanjem od strane osoblja u institucijama

- da joj se prizna jednak kredibilitet kao i žrtvi nekog drugog krivičnog dela ili ugrožavanja

- da bude smatrana žrtvom nasilja u slucaju ma kog vida prinude, prisile, neželjenog seksualnog kontakta i sl. bez obzira na prethodni odnos sa nasilnikom

- da joj se pruže sve informacije o njenim pravima

- da ne bude izložena predrasudama koje se tiču pola, rase starosti, izgleda, religije, seksualne orijentacije, fizičkih ili intelektualnih sposobnosti

- da dobije adekvatni medicinski tretman

- da bude pitana samo ona pitanja koja su relevantna za sudski postupak ili medicinsku pomoć

- da živi u bezbednim uslovima ili da se preduzmu praktični koraci kako bi se pomoglo da se otkloni strah od budućeg napada

- smeštaj u Sigurnoj kuci, primena mere zabrane prilaska nasilnika žrtvi, primena mere iseljenja nasilnika iz stana u kojem se odvija zlostavljanje.

- da ima uobicajene post-traumatske reakcije kao što su nesanica nocne more, ogorcenost prema muškarcima, uznemirenost, strah, bes, i da se iste ne svrstavaju u patologiju, vec razumeju kao normalna reakcija na nasilni incident

- da joj se identitet u potpunosti sacuva od medija

- da bude informisana u kom institutu može da uloži žalbu ukoliko smatra da su joj narušena prava

Stoholmski sindrom    

Kada žena živi pod ovim uslovima, ona razvija psihološke odbrambene mehanizme. Ona mora da nade načina da preživi u ovom svetu nasilja. Mnogim ljudima koji nisu živeli pod ovakvim uslovima je teško da shvate zašto se žene ponašaju onako kako se ponašaju. Imenovan je psihološki sindrom koji označava ponašanje ljudi koji su bili povredeni ili kojima je prećeno nasiljem od koga ne mogu da pobegnu.

Sindrom je prvi put uočen 1973. g. kada su četiri službenika/ce banke bile držane kao taoci za vreme pljačke banke u Stoholmu. Od tog vremena su oni koji rade sa ženama žrtvama nasilja shvatili da žene razvijaju isti sindrom u cilju da prežive. Stoholmski sindrom se definiše kao reakcija zatočenika na nasilje koje ne mogu da izbegnu. Uočeno je da kidnapovani taoci lakše prežive kada uspostave vezu sa onima koji ih drže u zatočeništvu (sve ovo važi za ženu i porodicu u kojoj je muškarac nasilan). Postoje četiri uslova neophodnih da se razvije ovaj sindrom i to:

1. Nasilnik preti da će je ubiti ili joj naneti teške povrede, čime dovodi u pitanje njen opstanak,

2. Ona ne može da pobegne ili misli da ne može da pobegne,

3. Ona je izolovana od drugih,

4. Nasilnik pokazuje izvesnu nežnost.

Ako ne uspostavi vezu sa nasilnikom ili pokuša da pobegne, nasilje nad ženom postaje još gore. Ako nasilnik pokaže i najmanju nežnost (što on radi u fazi ponovnog uspostavljanja veze), ona će poricati teror i uspostaviti vezu sa pozitivnom stranom nasilnika. Maltretirana žena počinje da obraća ogromnu pažnju na nasilnikove potrebe totalno negirajući svoje sopstvene i percipirajući sebe i svet oko sebe kroz njegove oči. Indikacija da je žena razvila Stoholmski sindrom je da ga brani i pokazuje zahvalnost za njegove male ljubaznosti.

Ciklus zlostavljanja u porodici      

Zlostavljanje žena je sistem kontrole. To je način na koji muškarac održava moć nad ženama i porodicom. To je način na koji muškarac prisiljava ženu i porodicu da zadovolji njegove potrebe - emotivne,fizičke, seksualne. Postoji neka pravilnost koja prati slučajeve nasilja u porodici. To se naziva ciklus zlostavljanja u porodici. Postoje tri faze:

1. Faza podizanja tenzije

Ovo je faza kad u muškarcu počinje da se nagomilava bes. Ponekad je besan na nju ili porodicu, ponekad zbog svog posla ili nečeg što nema nikakve veze sa ženom i decom. Ova faza može biti dugačka ili kratka (dani ili minuti).

2. Faza akutnog zlostavljanja

U ovoj fazi muškarčev bes eksplodira i on počinje da maltretiraženu. Može da je ošamari, šutne, gurne, da baca stvari na nju. Nasilje može da uključi i silovanje i seksualno maltretiranje. Konačno muškarac iskali svoj bes i stane.

3. Faza ponovnog uspostavljanja veze (ili faza medenog meseca)

Ovo je faza kada se muškarac izvinjava i često obećava da više neće povrediti ženu. Ponekad će čak i zaplakati i moliti ženu za oproštaj. Govoriće ženi kako mu je ona neophodna. Mada je moguće da muškarac stvarno veruje u ono što govori, ovo je vreme kada on uveliko manipuliše. On često objašnjava ženi šta je to ona uradila čime je izazvala njegov bes i time okrivljuje ženu za sopstveno ponašanje.

 

 www.sigurnakuca.org

2011-11-25

Komentari

šteta

anja | 17/02/2016, 15:15

Šteta je, da ima puno žena koja su žrtve nasilja, a se ne odlučijo za pomoč. Super blog!

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb