OPSTANAK ZAŠTIĆENIH VRSTA

Sve je počelo kada su ljudi besomučno počeli da nas love, neki da bi nas pojeli neki čisto zabave radi. Tako je bilo i sa mojim dedom. Sunce je tek izlazilo, talasi su bili mirni, idiličan pejzaž,rekli bi ljudi, ali deda je napravio jednu kobnu grešku, previše je prišao kopnu. Svet ljudi je oduvek bio beskrupolozan.

Za samo sat vremena 20 brodova je krenulo naoružano harpunima da ga proburaze. Nemajući kud, tužno dozivajući svoju vrstu zovom koji je njegova porodica mogla čuti i sa 1000km udaljenosti, bio je prinuđen da krene ka kopnu, a to je obično bio put u jednom pravcu.
Taman kad je mislio da će sve brzo biti gotovo, harpun koji je doleteo iznenada mu se zabi pravo u glavu. Krv je lila na sve strane bojeći penušavu vodu, ali na svu sreću pogodak nije bio u tom trenutku opasan po život moga dede. Pošto je izgubio orjentaciju u jednom trenutku je osetio da ispod njegovog tela više ne postoji voda.

Nasukao se.

Znao je da to znači da će njegova smrt biti spora i bolna i da će ljudi sada navaliti mačetama da ga živog komadaju, deo po deo. Biće to neslavan kraj za slavnog džina kakav je on bio, za porodicu stvorenja koja su važila za najinteligentnija bića na planeti zemlji, pre pojave ljudi.

Ali razjarenu masu koja je krenula da istisne život iz moga dede, spaslo je samo čudo. Plač jedne devojčice, koja je molila da ne ubiju 'veliku ribicu'. Priča o tome ubrzo je obišla svet, ona je zagrlila vrh njegove njuške u koju je moglo stati 50 ljudi, rekavši da možda i ovaj kit ima tamo negde u moru svoju ćerkicu koja ga čeka i koja će biti tužna ako se njen tata ne vrati kući.

Ta mala ćerkica je zaista postojala. Ona je bila moja majka.
Postiđeni svojom pohlepom,izvadili su mu harpun iz glave, koji se nije duboko zario,i onim istim brodovima koji su ga jurili do malo pre, vezali za rep i vratili u vodu. A tamo na pučini njegova porodica i prijatelji su ga radosno čekali.
Svako stvorenje voli život i svoje bližnje, pa i mi kitovi. Mi ne mrzimo vas ljude, mi ne mrzimo nikoga-mi samo volimo svoju decu ništa manje nego vi, decu kojoj smo potrebni.

autor priče:Aleksandar Latovljević (vlasnik bloga i stranice-Opstanak Zasticenih Vrsta Profil)