OPSTANAK ZAŠTIĆENIH VRSTA

Ovaj blog je nastao kao potreba da se na jednom mestu opišu više tema,a akcenat se stavlja na zaštitu prirode,životinja i ljudi.

Pokušaćemo u mesecima koji predstoje da vam iz naše obimne arhive prikažemo što više članaka iz širokog spektra tema koje će obrađivati:

Važnost očuvanja jedinstvenih ekosistema,životinjskih i biljnih vrsta koje izumiru ili su ugrožene na neki drugi način,lepote nesvakidašnjih prirodnih mesta,opisati neke interesantne vste koje nisu ugrožene kao i druge životinje koje se u Srbiji nepravdeno istrebljuju na svakom koraku(a neverovatno važne za ravnotežu u prirodi) kao što su zmije i vukovi.

I na kraju teme koje se tiču nas ljudi: kako da promenimo svoje ponašanje prema prirodi,drugim živim bićima u flori i fauni ali i prema nama samima.

Važnost borbe protiv rasizma,nacionalizma,verske netrpeljivosti,psiho-fizičkog nasilja u porodici i drugih vidova zlostavljanja,mržnje,ratnih sukoba,omalovažavanja žena,osoba ometenih u razvoju i dr.

Potrebna nam je mudrost,požrtvovanost i zelja za učenjem,zato su inspiracija za buduće tekstove upravo ljudi koji su to imali:Mahatma Gandi,Stiv Irvin i Čarls Darvin ali i naš Jovan-Joca Memedović.

Vreme je da shvatimo da smo deo prirode,da od nje zavisimo i od suživota sa svim njenim stanovnicima koji imaju jednaka prava na život,koji osećaju bol,patnju,ljubav,radost...baš kao i ljudi.

od autora bloga:Aleksandar Šaca Latovljević

Pratite nas i na našoj FB stranici:
https://www.facebook.com/Opstanak-zaštićenih-vrsta-220224764820117/

RIS-Poslednji Mohikanac u Srbiji

amlramzes | 10 Februar, 2017 21:04

 

Dragi ljudi pišem Vam u ime mog skoro izumrlog plemena. Živeli smo nekada u srbiji i bilo nas je na HILJADE.

Retko smo prilazili vama ljudima i retko ste nas viđali. Naše stanište je bilo daleko od vas i vaše civilizacije. Moj čukun deda koji se zvao 'Onaj koji nikad ne spava' bio je poslednji poglavica mog velikog plemena.

Tada je naše hrane bilo u izobilju, mnogi od nas nisu znali ni kako su ljudi zapravo izgledali. Čuli smo samo priče da priroda umire tamo gde joj se približi čovek. Da je čovek polako truje nečim što su stariji zvali „otpad“ i da ubrzo po dolasku čoveka u šumu, voda, vazduh i zemlja postanu opasni po naš život.

Kada je nestalo naše hrane, počelo je da nestaje polako i naše stanište, ljudi su odneli' veliku šumu na mestu koje su sada samo gole stene. Tu nema života, tu nema zvukova ptica niti zavijanja vukova. Žao mi je bilo vukova, ljudi su ih besomučno ubijali i proganjali dok i poslednji nije nestao. Više nikada nismo sreli u šumi ni jednog vuka. Znali smo da uskoro to čeka i nas. Još davno pre vukova, pao' je i poslednji medved u svojoj uzaludnoj borbi za deo staništa. Ali propast medveda se nazirala odavno. Zbog njihove veličine trebalo im je ogromno stanište, a njihova teritorija se samo smanjivala, kako se teritorija ljudi povećavala.

Nestalo je na stotine životinjskih ali čak i biljnih vrsti. Strah je ušao u naše kosti. Decu smo sklanjali visoko u planine, ali nije bilo te visine koju ljudi nisu mogli doseći. Mnogi naši mališani su umrli od gladi pošto su im majke mučki ubili. Nekim majkama su pred očima dece odrali kožu s leđa. Život je počeo da gubi smisao. Često smo se pitali nas desetinu koji smo preživeli ljudski genocid –zašto je veliki stvaraoc dozvolio da moje pleme izumre. Pa mi nikome nismo naneli zla, nikada nismo napali čoveka, niti ikada ozledili i jedno njihovo dete, a oni su našu pobili ne trepnuvši.

Mislili smo da svaka vrsta na ovoj planeti voli decu, ali nikako nam nije bilo jasno, zašto su ljudi ubijali čak i decu svoje vrste a ne samo naše.

Iako pripadnika mog plemena koje smo nazvali „Poslednji uzdah majke prirode“, ima svega dvadesetak u srbiji, i iako smo svesni da ćemo uskoro svi zauvek napustiti planetu zemlju, mi vas ne mrzimo, nikada i nismo.

Samo se pitamo ZAŠTO? Zašto dragi ljudi nije moglo biti malo mesta i za nas?

Pričajte deci da smo nekad postojali, vaša deca neće doživeti da nas ikada žive vide u šumi, mi smo poslednji pripadnici plemena 'inferiorne' vrste.  Nemojte ih samo lagati, to vas molim –da smo bili zli, da smo na bilo koji način ugrozili ljudske živote. Ovo je moje poslednje pismo Vama, već čujem ono što vi zovete 'motorne testere', koje kao najstrašnije oluje obaraju stoletne borove. Ljudi su stigli u naše utočište, više nemamo gde otići.

Zbogom živote, vidimo se u nekoj drugoj priči sa lepšim krajem. Moje ime je „Onaj koji se više ne nada“ –poslednji   RIS U Srbiji.   

autor priče:vlasnik FB stranice i bloga "Opstanak zaštićenih vrsta"

Aleksandar Šaca Latovljević 

u Novom Sadu 10.02.2017

Link za stranicu, na kojoj ima mnogo više svežih informacija :)

 https://www.facebook.com/Opstanak-zaštićenih-vrsta-220224764820117/

ZAŠTITA ŽIVOTINJA | Sledeći | Prethodni | Komentari (3) | Trekbekovi (0)

Komentari

Prelep i dirljiv tekst

Martina | 20/11/2017, 12:41

Puno puta sam razmišljala kako bi izgledala priča o ljudima iz ugla životinja. Uvek bi se svodila na taj ljudski, nerazumni, da ne kažem bolesni odnos prema onima sa kojima delimo planetu. Pogodili ste u srž. Drago mi je što sam naletala na blog i stranu i drago mi je što ima ljudi koji razmišljaju na taj način

Re: RIS-Poslednji Mohikanac u Srbiji

suncica | 13/02/2017, 09:14

Koliko je prica "jaka" kad je pises iz ugla zivotinje. Tek tada dopre do ljudi bar malo.
Fascinira me (jos uvek) sta sve divno imas u sebi ;)

Re: RIS-Poslednji Mohikanac u Srbiji

lastavica | 11/02/2017, 07:15

Da, lepi ris je bio „Poslednji uzdah majke prirode“

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb