OPSTANAK ZAŠTIĆENIH VRSTA

Ovaj blog je nastao kao potreba da se na jednom mestu opišu više tema,a akcenat se stavlja na zaštitu prirode,životinja i ljudi.

Pokušaćemo u mesecima koji predstoje da vam iz naše obimne arhive prikažemo što više članaka iz širokog spektra tema koje će obrađivati:

Važnost očuvanja jedinstvenih ekosistema,životinjskih i biljnih vrsta koje izumiru ili su ugrožene na neki drugi način,lepote nesvakidašnjih prirodnih mesta,opisati neke interesantne vste koje nisu ugrožene kao i druge životinje koje se u Srbiji nepravdeno istrebljuju na svakom koraku(a neverovatno važne za ravnotežu u prirodi) kao što su zmije i vukovi.

I na kraju teme koje se tiču nas ljudi: kako da promenimo svoje ponašanje prema prirodi,drugim živim bićima u flori i fauni ali i prema nama samima.

Važnost borbe protiv rasizma,nacionalizma,verske netrpeljivosti,psiho-fizičkog nasilja u porodici i drugih vidova zlostavljanja,mržnje,ratnih sukoba,omalovažavanja žena,osoba ometenih u razvoju i dr.

Potrebna nam je mudrost,požrtvovanost i zelja za učenjem,zato su inspiracija za buduće tekstove upravo ljudi koji su to imali:Mahatma Gandi,Stiv Irvin i Čarls Darvin ali i naš Jovan-Joca Memedović.

Vreme je da shvatimo da smo deo prirode,da od nje zavisimo i od suživota sa svim njenim stanovnicima koji imaju jednaka prava na život,koji osećaju bol,patnju,ljubav,radost...baš kao i ljudi.

od autora bloga:Aleksandar Šaca Latovljević

Pratite nas i na našoj FB stranici:
https://www.facebook.com/Opstanak-zaštićenih-vrsta-220224764820117/

Tasmanijski đavo

amlramzes | 15 Mart, 2012 16:22

Tasmanijski đavo (Sarcophylus harrisii, Boitarol, 1841) je pripadnik reda torbara koji se u divljini, tj. u prirodi slobodan može naći samo na Tasmaniji, odakle mu i sam naziv potiče.
 

Pre 600 godina bili su prisutni i na australijskom kontinentu, ali su istrebljeni lovom, bili su plen divljem psu - dingu, poznatom predatoru na ovim prostorima.
Naseljavaju čitavu teritoriju Tasmanije, ima ih i u urbanim naseljima. Posebno im pogoduju suve šumske oblasti i obalna, šumom oivičena područja.
Love svoj plen sami, ali jedu u grupi, pritom prave veliku buku, ispuštaju hrapave glasove koji se čuju kilometrima daleko, jer se oko lovine okupi i do 12 jedinki. Nisu probirljivi što se izbora hrane tiče, love i jedu vombate, male sisare, gmizavce, ribe, žabe, insekte i čak domaće životinje, npr. leševe ovaca. Jedu mnogo, pojedu u proseku hrane količinski u vrednosti od 15% njihove ukupne telesne mase, a mogu pojesti i do 40% svoje ukupne mase. Vrlo su im male potrebe za vodom. Spadaju u životinje sa najmanjom potrošnjom vode, tj. sa najmanjom potrebom (www.sheppardsoftware.com).
 
 
Ove životinje svojim izgledom podsećaju na manjeg psa, samo su puniji i mišićaviji. Tasmanijski đavo je najveći karnivorni torbar na svetu. Telo je zdepasto i debeljuškasto, krzno je uglavnom crne boje, sa neuobičajenom belom prugom preko grudnog dela. Glava je velika u odnosu na telo, rep je debeo i dostiže dužinu polovine tela. U njemu ove životinje magacioniraju telesnu masnoću. Tanak rep je pokazatelj da je životinja bolesna. Njihove prednje noge su nesto duže od zadnjih i mogu trčati impresivnom brzinom od 13km/h. Mužjaci su uobičajeno nešto krupniji od ženki. Telo mužjaka je prosečne dužine od 65cm, a rep im je dug oko 25cm, masa iznosi oko 8kg. Ženke su duge oko 57cm, rep je dug oko 24cm, masa je oko 6kg. Ima duge vibrise na njušci, koji im pomažu pri traženju plena, jer love noću, kao i pri lakšem detektovanju drugih pripadnika njegove vrste tokom potrage za hranom. Imaju jedan set vrlo oštrih zuba koji služe za lov i komadanje plena, lagano rastu tokom života (www.sheppardsoftware.com). Analize jačine ugriza kod životinja jasno dokazuju da u odnosu na veličinu svoga tela, tasmanijski đavo ima najsnažniji ugriz od svih živih sisara na našoj planeti.

Aktivni su u sumrak i tokom noći, tada love svoj plen. Tokom dana se odmaraju i dremaju u žbunju ili jazbinama. Teritorijalne su životinje, zauzimaju prostor od 8 - 20 km2, ali se on može preklapati i sa teritorijom drugih životinja. Obeležavaju svoju teritoriju svojim urinom ili izmetom, daju do znanja drugim jedinkama da je određena jazbina zauzeta.
Solitarne su životinje, grupišu se samo tokom ishrane, jedinke zajedno komadaju plen.
Obično ustanovljuju dominaciju svojim stavom i glasnim zvukovima, gde dolazi i do međusobnih okršaja, koji su česti u sezoni parenja jednako kao i za vreme ishrane.
 
 
Sluh je kod njih izuzetno dobro razvijen. Proučavanjem ovih životinja tokom hranjenja, primećeno je 20-tak različitih položaja tela, među kojima je i karakteristično zlobno, jogunasto zevanje i 11 različitih vokalnih načina izražavanja.
Imaju odličan osećaj za mirise. Kada je uznemiren ili napadnut, u samoodbrani ispoušta veoma neprijatan miris, nalik onome kod tvora. Urinom ili izmetom obeležavaju teritoriju.
Kada su uznemireni i ljuti, uši im pocrvene i to postane vrlo uočljivo. Krv nadire u uši, a one su bez dlačica i imaju tanku kožu, što dodatno olakšava posmatraču da uvidi u kakvom je raspoloženju ova životinja. Pošto su tasmanijski đavoli noćne životinje, tj. love noću, vid im je najjasniji u crno-beloj tehnici. Pod ovakvim uslovima odlično zapažaju objekte koji se kreću, ali vrlo teško vide objekte koji miruju.

Nije naročito sposoban za veranje po drveću, ali je dobar plivač i uspeva vešto da izbegne opasnost tako što u trenu sklizne ispod površine vode, a ukoliko ga gone, u stanju je neprimetno da pređe znatne razdaljine pre nego što izroni, obično na skrovitom mestu (Sanderson,1967).

Sezona parenja je u proleće i leto i najviše mladunaca se okoti u periodu od novembra do marta. Ženke dostižu polnu zrelost tokom druge godine života, fertilne su jednom godišnje. Mužjaci se bore za njihovu naklonost, te se ženke pare sa dominantnim mužjakom. Parenje se odvija u martu, nezavisno od doba dana ili noći. Jednu ženku može pariti i više mužjaka, ako nije čuvana od strane dominantnog mužjaka. Kod ženki se oplodi više jajnih ćelija i na svet dolazi nekoliko mladunaca, ne samo jedan, kao kod većine torbara.
Graviditet traje 21 dan i rađa se čak 20-tak sićušnih mladunaca, koji teže samo 0,18-0,24g. Čim se rode, počinje kompeticija na putu do majčine torbe i bradavice. Ženka ima samo 4 bradavice, pa će tako samo 4 mladunca uspeti da prežive, ostale će najverovatnije pojesti majka. U proseku preživi više malih ženki nego mužjaka. Torba je okrenuta drugačije, ulaz je sa zadnje strane, te majka i nema uvida u ono što se u torbi dešava sa mladuncima. Mladunci u torbi ostaju zakačeni za bradavicu i hrane se majčinim mlekom narednih 105 dana. Sisajuci napreduju brzo, po napuštanju torbe teže oko 500g. U periodu od oktobra do decembra su jos uvek u majčinoj blizini istražujući okolinu i žive sa njom u jazbini, a u januaru se potpuno osamostaljuju.
 
 
Rak lica
1995. godine tumor lica tasmanijskog đavola opustošio je populaciju ovih životinja u Tasmaniji. 65% populacije je bilo zaraženo. Smrtnost je 100% u populaciji od 12 - 18 meseci života. Poreklo ove vrste kancera je jos uvek nepoznato, istraživanja se sprovode, monitoring vrste postoji. Iz populacija se udaljuju, tj. odstranjuju sve bolesne jedinke, radi sprečavanja širenja zaraze, jer je utvrdjeno da je u pitanju „prelazna“ bolest. Životinje se zaraze kontaktom ili tokom zajedničke ishrane. Do smrti dolazi jer bolest oštećuje u velikoj meri njihovo lice, kada više ne mogu da se hrane, umiru od gladi. Jedan od uzroka može biti i izuzetno niska stopa genetičke raznovrsnosti i hromozomske mutacije jedinstvene medju karnivornim sisarima, oni su skloniji ovakvom tipu bolesti.
Potpuno zdrave jedinke su već izdvojene i gaje se zaštićene i nadzirane od strane Australijske Vlade, za slučaj da dođe do izumiranja populacije koja živi slobodno u prirodi (www.en.wikipedia.org).
IMUNOLOŠKI KLONOVI

Tasmanijski đavo izumire zbog kancera
Bolest se prenosi fizičkim kontaktom, uglavnom preko ujeda za vreme parenja

Uprkos svojoj surovoj prirodi, tasmanijski đavo izložen je odumiranju vrste kao žrtva opakog facijalnog tumora.
 
 
Prvo genetsko ispitivanje ovih torbara mesojeda otkrilo je da i čovek ima udela u njihovom laganom nestanku: čovekovo vekovno delovanje dovelo je do gubitka genetske raznolikosti, piše na sajtu Nju Sajntist.
Bolest se prenosi fizičkim kontaktom, uglavnom preko ujeda za vreme parenja. Gotovo uvek ima smrtonosan ishod, i raširena je po celoj Tasmaniji.Genetska analiza još 175 divljih životinja i sedam muzejskih primeraka pokazala je da je ova vrsta imala nisku genetsku raznolikost tokom više od stotinu godina.
Čovjek ima velikog udela u ovako teškoj situaciji.Čovjek kriv za izumiranje đavolaPrvo je ova vrsta nestala nakon što su doseljenici dovodili sa sobom pse dingoe, zatim su ostaci primeraka tasmanijskog đavola u Tasmaniji istrebljivani kao štetočine.
Kako je njihova genetska raznolikost smanjena, ove životinje postale su podložne bolestima, i to je srž problema, kaže Ketrin Belov sa Univerziteta u Sidneju:
“Đavolovi su u suštini imunološki klonovi, tako da se tumor među njima razvija a da pri tom ne dolazi do odgovora imunog sistema”.

http://www.vijesti.me/svijet/tasmanijski-davo-izumire-zbog-kancera-clanak-26490
Piše: Vijesti online Objavljeno: 29.06.2011 u 18:43 
 
http://amlramzes.blog.rs/blog/amlramzes/generalna
 
2012-03-20 
 

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb