OPSTANAK ZAŠTIĆENIH VRSTA

Ovaj blog je nastao kao potreba da se na jednom mestu opišu više tema,a akcenat se stavlja na zaštitu prirode,životinja i ljudi.

Pokušaćemo u mesecima koji predstoje da vam iz naše obimne arhive prikažemo što više članaka iz širokog spektra tema koje će obrađivati:

Važnost očuvanja jedinstvenih ekosistema,životinjskih i biljnih vrsta koje izumiru ili su ugrožene na neki drugi način,lepote nesvakidašnjih prirodnih mesta,opisati neke interesantne vste koje nisu ugrožene kao i druge životinje koje se u Srbiji nepravdeno istrebljuju na svakom koraku(a neverovatno važne za ravnotežu u prirodi) kao što su zmije i vukovi.

I na kraju teme koje se tiču nas ljudi: kako da promenimo svoje ponašanje prema prirodi,drugim živim bićima u flori i fauni ali i prema nama samima.

Važnost borbe protiv rasizma,nacionalizma,verske netrpeljivosti,psiho-fizičkog nasilja u porodici i drugih vidova zlostavljanja,mržnje,ratnih sukoba,omalovažavanja žena,osoba ometenih u razvoju i dr.

Potrebna nam je mudrost,požrtvovanost i zelja za učenjem,zato su inspiracija za buduće tekstove upravo ljudi koji su to imali:Mahatma Gandi,Stiv Irvin i Čarls Darvin ali i naš Jovan-Joca Memedović.

Vreme je da shvatimo da smo deo prirode,da od nje zavisimo i od suživota sa svim njenim stanovnicima koji imaju jednaka prava na život,koji osećaju bol,patnju,ljubav,radost...baš kao i ljudi.

od autora bloga:Aleksandar Šaca Latovljević

Pratite nas i na našoj FB stranici:
https://www.facebook.com/Opstanak-zaštićenih-vrsta-220224764820117/

IBERIJSKI RIS

amlramzes | 15 Mart, 2012 16:09

Delu životinjskih vrsta u Evropi preti istrebljenje. Od oko 40 vrsta iz porodice mačaka, odnosno Felidae kako glasi njihov stručni naziv, najugroženiji je iberijski ris. Taksonomsko ime vrste je Lynx pardinus. 
 
 
 
Puno truda i sredstava uloženo je u očuvanje ove vrste. Rezultati su zasad slabi. Ukoliko ovaj ris ne bude opstao, to će biti prva izumrla vrsta iz porodice mačaka u poslednjih deset milenijuma. Prethodno izumrla mačka bio je sabljozubi tigar ili Smilidon koji je živeo do pre 10.000 godina. Danas preostale jedinke žive u Španiji i znatno manje u Portugalu. 

Jedina mesta gde postoji strategija njihovog očuvanja su nacionalni park Donjana i planinski venac Sijera Morena u Španiji. Donjana je u jugozapadnoj Španiji, u Andaluziji. U tom parku sačuvan je znatan broj odraslih jedinki. Najviše se postiglo na planinskom vencu Sijera Morena koji se proteže južnom Španijom, odnosno u tamošnjem nacionalnom parku Sijera De Anduhar. Prema procenama stručnjaka, tu živi oko 80 odraslih risova. 

Smatra se da su postojali još u pleistocenu, koji se završio pre oko 12.000 godina. Njihov predak iz ove epohe zvao se Lynx issiodorensis. Lokalna plemena na Pirinejskom poluostrvu vekovima su u njima videla bića sa natprirodnim moćima koja su povezana sa podzemnim svetom. Stari Rimljani imali su legiju sastavljenu isključivo od iberijskog stanovništa - na njihovom grudnom oklopu i barjacima nalazio se lik iberijskog risa. 
 
 
Početkom 20. veka bilo je oko 100.000 iberijskih jedinki. Dugo vremena ove životinje su lovljene zbog lepog krzna. Danas su u velikoj meri zaštićeni od lova ali se javio niz drugih opasnosti. Od šezdesetih godina prošlog veka u Španiji se grade veliki infrastrukturni projekti poput puteva i brana. Dodatne probleme stvaraju požari i širenje poljoprivrednog zemljišta nauštrb šuma. Sve je to znatno smanjilo areal ove vrste i dovelo do većeg fragmentiranja i izolacije pojedinih zajednica risova. Situacija bi bila neuporedivo bolja da nije najvećeg problema, enormne smrtnosti zečeva koji su glavna i najomiljenija stavka u ishrani ove iberijske vrste. 

Pedesetih godina prošlog veka, u Francuskoj se proširila opasna zečija bolest miksomatozai i ubrzo prešla Pirineje. Tada je uginulo 95 procenata zečeva! Nakon što je došlo do oporavka i porasta broja zečeva, javila se druga zarazna bolest. To je VHD koja je ponovo uzrokovala veliki zečiji pomor. Obe ove bolesti su i danas aktuelne i ostavljaju tragične posledice na iberijske risove. Jer, bez zečeva oni nisu u stanju da prežive. Nekada su zečevi činili više od devedeset procenata njihove ishrane a otprilike jedan zec dnevno je dovoljno. U nedostatku te hrane, napadaju srne i jelene. Hrane se i pticama, glodarima, gmizavcima, vodozemcima... Ali nijedna od navedenih vrsta ne može da zameni zeca u ishrani ove vrste. 

Love uglavnom noću. Najčešće leže satima iza stene ili žbuna. Kada se plen približi, sa nekoliko brzih skokova hvataju žrtvu. 

Dosta jedinki strada od zamki namenjenih lisicama, mungosima i drugim životinjama koja su pretnja seoskim imanjima, dok gradnja puteva oko nacionalnih parkova a neretko i njihovo prolaženje kroz same parkove čine ogromnu prepreku za opstanak ove jedinstvene vrste. 
 

Prilično su dugonogi i tanki. To je posebno uočljivo kod mlađih jedinki dok tragaju za teritorijom, kada su često izgladneli i prilično mršavi. Kada dostignu starost od tri godine, postaju krupniji i manje mršavi. Ženke su nešto lakše od mužjaka. Najčešće su teški od 8 do 15 kg iako je poznat slučaj mužjaka teškog 27 kg! Imaju kratak rep sa crnim vršnim delom i čvrstim debelim dlakama. 

Iberijske risove karakterišu šiljaste uši sa nizom dlaka na vrhu usmerenih nagore. Dlake odnosno brkove imaju s obe strane lica. Dužina tela, uključujući i glavu, je oko 1 m a visina nešto iznad 60 cm. Krzno je ili braonkastožuto u različitim svetlijim nijansama ili pak svetlije sivo. Na krznu su rozete kao kod leoparda, raspoređene po određenoj pravilnosti. 

Za ovu vrstu najbolja su područja sa žbunjem i livadama. Žbunasti obodi livada predstavljaju idealno skrovište za lov. Sa druge strane potrebno im je gusto starije drveće poput hrasta u kome gaje mladunce. 
Uticaj ljudi dobro dođe samo ako je vrlo ograničen. Kreću se uglavnom duž staza a ponekad obeležavaju teritoriju uz pomoć staza koje je stvorio čovek. Prilično su otporni na sušu. 

Ženke ne rađaju mlade svake godine. U godini kada se rode mladunci, u proseku u jednom okotu bude troje. Ali, deset meseci obično dočeka samo jedno ili dvoje. Kada se rode, teški su oko 250 gr. Majku napuštaju kad napune oko 18 meseci. Narednih šest meseci provode u potrazi za teritorijom na kojoj će živeti. U ovoj životnoj fazi najveći broj jedinki strada. Da bi se to sprečilo, stručnjaci nastoje da što veći broj mladunaca odgajaju van prirodnih uslova da bi ih kasnije pustili u prirodu. 

Bez ove vrste, ekosistem na Pirinejskom poluostrvu biće ozbiljno narušen. 
  Pogledajte film "Nacionalne Geografije" o Iberijskom risu.
 
MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA Četvrtak, mart 15, 2012. 
RETKE VRSTE
Pripremio:O. Klajn 
 
 
2012-03-20 

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb