OPSTANAK ZAŠTIĆENIH VRSTA

Ovaj blog je nastao kao potreba da se na jednom mestu opišu više tema,a akcenat se stavlja na zaštitu prirode,životinja i ljudi.

Pokušaćemo u mesecima koji predstoje da vam iz naše obimne arhive prikažemo što više članaka iz širokog spektra tema koje će obrađivati:

Važnost očuvanja jedinstvenih ekosistema,životinjskih i biljnih vrsta koje izumiru ili su ugrožene na neki drugi način,lepote nesvakidašnjih prirodnih mesta,opisati neke interesantne vste koje nisu ugrožene kao i druge životinje koje se u Srbiji nepravdeno istrebljuju na svakom koraku(a neverovatno važne za ravnotežu u prirodi) kao što su zmije i vukovi.

I na kraju teme koje se tiču nas ljudi: kako da promenimo svoje ponašanje prema prirodi,drugim živim bićima u flori i fauni ali i prema nama samima.

Važnost borbe protiv rasizma,nacionalizma,verske netrpeljivosti,psiho-fizičkog nasilja u porodici i drugih vidova zlostavljanja,mržnje,ratnih sukoba,omalovažavanja žena,osoba ometenih u razvoju i dr.

Potrebna nam je mudrost,požrtvovanost i zelja za učenjem,zato su inspiracija za buduće tekstove upravo ljudi koji su to imali:Mahatma Gandi,Stiv Irvin i Čarls Darvin ali i naš Jovan-Joca Memedović.

Vreme je da shvatimo da smo deo prirode,da od nje zavisimo i od suživota sa svim njenim stanovnicima koji imaju jednaka prava na život,koji osećaju bol,patnju,ljubav,radost...baš kao i ljudi.

od autora bloga:Aleksandar Šaca Latovljević

Pratite nas i na našoj FB stranici:
https://www.facebook.com/Opstanak-zaštićenih-vrsta-220224764820117/

VUK -Priča o poslednjem vuku

amlramzes | 13 Mart, 2012 22:26

Ova priča  nosi duboku poruku i upozorava na moguću budućnost - mada, sudeći po aktuelnim događajima, vreme događanja se može premestiti i u neke skorije godine (posebno u odnosu na deo o ubijanju poslednjeg vuka)...

 
 
 Srbija 2042. godine, lokacija Zlatibor, jedna od poslednjih planina sa drvećem u Srbiji.
 Cvrkut ptica je u ovoj zemlji odavno nestao još od velike eksplozije nuklearnog reaktora, čak su i reke presušile, životinje iz prirode su nestale... ali se jedna jedina životinja još odupire nestanku, nervirajući predsednika države čiji je “hobi” nekada bio lov. Ali sada nema više šta da se lovi.
Predsednik je čuo da se negde na Zlatiboru, tamo daleko od solitera i velike fabrike plastičnog nameštaja i plastičnih patika, krije poslednji preživeli VUK Evrope. Zlotvor koga su naši preci vekovima ubijali dok ga najzad nisu pokorili ili su mislili da je tako.

 
 
Ovo je “novi vrli svet” i danas se lovi na drugačiji način. Ne postoje više psi za lov, sada se lovi uz pomoć stotine robota koji imaju termalne kamere u glavama i detektore pokreta, dok lovci sa laserskim puškama lebde iznad šume u klimatizovanim hoverkraftima. 

 Četiri stotine najnovih robota je krenulo u pratnji stotine lebdećih mašina da pronađu poslednjeg vuka, poslednju veću životinju na slobodi koja se usudila da se suprostavi ideji “čovek je sam sebi dovoljan”, da se suprostavi politici i izvede ruglu novu Srbiju “bez životinja van kaveza”...

 I tako počinje naša priča, borba još jednog korumpiranog političara za očuvanje svog ponosa, i borba podlog vuka ubice nekoliko ovaca od 100.000 koje je čovek pustio širom zapadnog Zlatibora (da bi na kraju i njih pojeo).

 A šta li bi taj “poslednji Mohikanac” Srbije rekao na sve to?

 "Ja sam strah dece pred spavanje, proklet u bajkama, naučili ste tu decu da me moraju loviti, ja sam 'uzurpator' sopstvenog šumskog staništa koje ste mi zaposeli pašnjacima, pre čega ste mi ubili sav prirodni plen."

 Sada sam ovde, stojim sam na ivici klanca. Čujem da dolazite, nekako ste mi ušli u trag. Ali svejedno je, ionako ne mogu više pronaći ni pacove koje sam jeo do sada. Ovo i nije život nego mučenje, ali moja vrsta je ovde došla milionima godina pre vas i nećete imati to zadovoljstvo da...
 
 

Ne osećam strah, disanje mi je mirno, gledam u sunce koje se rađa, ne vidi se više jasno kao nekada, sada se samo nazire kroz radioaktivne oblake. Glad koju osećam toliko dugo stvara mi bol, umoran sam više od svega. Pitam se koliko bi vredela moja koža - koža i glava kao trofej, poslednjeg 'predatora'. Medveda već odavno nema, oni su lako pali zbog svoje ogromne veličine.

 Moj deda bio je veliki vođa čopora, zvali su ga 'senka bogova', kada su pronašli njegov čopor našem svetu je došao konačni i dugo iščekivani kraj. Ja sam samo ostatak te velike slave. Ženku koju sam slučajno našao u jednoj pećinici, bila je jedini vuk sem mene, ali je uginula usled trovanja glodarima zagađenim uranijumom.
 

 
Tako sam usamljen, nedostaje mi njeno trljanje glavom o moju, njeno veselo mahanje repom, njen duboki pogled... Bila je tako lepa, toplina njenog tela u zimu me je grejala više nego sopstveno krzno. Dao bih sve da sam je mogao spasiti i zaštiti. Zašto su nas ljudi toliko zamrzeli, da li je moglo biti drugačije,da li je moglo biti negde malo mesta za nas? Možda na kolonijama na Mesecu ili Marsu... ne znam.

 Samo znam da volim da živim, da volim da osećam ljubav svoje ženke, da sam maštao kako gledam dok mi mladunci odrastaju, kako ih učim da se prehrane ili da osvoje svoju vučicu ili vuka.

 Ali šta bih ja, poslednji vuk Evrope, mogao učiti svoje malene vučiće - kako da se danju kriju od ljudi, kako da izbegavaju otrovne glodare, da ne smeju koristiti zavijanje koje nam je majka priroda podarila kao prirodni instikt jer bi nas ljudi mogli čuti, kako da prestanu da dišu kada naiđu roboti-lovci, jer oni mogu osetiti toplinu daha...

 Odjednom senka iznad mene zakloni ono malo sunčevih zraka, hladna toplina. Pogledao sam iznad sebe, bila je to televizijska 'lebdilica', snimali su me kamerama. Bila je to vest koja je išla uživo u ceo svet.

 “Poštovani gledaoci, prekidamo program zbog vanrednih vesti: napori predsednika Srbije da ulovi poslednjeg vuka Evrope urodili su najzad plodom, uz nesebičnu pomoć 'par' robota i nekoliko letelica. Zver koju sada gledate je zaista glavom i čeljustima čuveni "zlatiborski koljač" čija je glava procenjena na 16 miliona kreditnih jedinica što je ravno nacionalnom brutodohotku čitave kolonije na Mesecu." 

 Tada sam se okrenuo i iza sebe ugledao čitavu armiju do zuba naoružanih, kako su ih nekada zvali, "ljubitelja prirode i sportista".
 Na stotine robota je skeniralo svaki moj mogući pokret a ko zna koliko laserskih cevi bilo spremno iz letelica da me pretvore u prah postojanja, kao kada nas je majka priroda sve stvorila iz nekoliko jednoćelijskih mikrostvorenja. I dalje sam tu na ivici kilometarskog klanca, koji su ljudi iskopali da u njega bacaju stare poljoprivredne mašine.

 Gledali su me i čekali, ali spremio sam im još jedno iznenađenje. Žrtva koju moram podneti biće poslednje mučenje u mom robovskom životu .Zažmurio sam, zamislivši još jednom moju dragu - ljubav mog života, njene oči koje će me čekati na nekom boljem mestu gde nema ljudi.
 “Draga, evo me, stižem...” - onda sam se okrenuo i bacio svoje telo u duboki klanac....
 

Ljudi nikada neće pokoriti vuka i iskoristiti njegovo telo kao trofej. Ljudi nikada neće pobediti vuka, njegovo zavijanje biće uvek poslednje, jer vuk srpski je priroda a politika je samo plastika - plastika koja dugo traje, ali koja će i ako vuk nestane i dalje biti samo đubre u prirodi.
 
 
 
Srbija 2042 godine, lokacija Zlatibor, jedna od poslednjih planina sa drvećem u Srbiji, mesto gde je čovek najzad izgubio prvu bitku, pobedio ga je jedan omaleni mršavi vuk...

 Želite li ovakvu budućnost našoj deci, pitam vas sada? Ako je odgovor “ne”, onda promenite svoje bajke i pričajte deci pred spavanje da je vuk duh predaka, i da ga moramo čuvati ako budemo želeli da živimo u svetu radosti i lepota prirode.

autor priče:Aleksandar saša Latovljević
Blog "Opstanak zaštićenih vrsta"
 
 http://amlramzes.blog.rs/blog/amlramzes/generalna
2012-03-13 
 


 

Komentari

amlramzes

amlramzes | 27/03/2012, 21:04

amlramzes

Zahvaljujem se gospođi Katici i udruženju "Sloboda za životinje" na objavljivanju i lektorisanju moje priče.

Ovo je samo jedna od mnogih priča koje su životinje "same napisale", a koje možete čitati na blogu "Opstanak zaštićenih vrsta".

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb